Sedmi jun bi sasvim sigurno ostao jedan običan dan u kalendaru/životu, da baš tada nisam prvi put otišla na kajak rekreaciju. Još u periodu studija sam želela da probam veslanje, jedrenje ili vožnju kajaka, ali se moje veslačko iskustvo do tog sedmog juna ipak svodilo samo na raftinge Tarom. Posle prvog treninga nije bilo dileme da je vožnja kajaka „moj sport“. Zašto?

Кrenimo redom… Verujem da ne postoji čovek koji ne zna da boravak na vodi opušta i umiruje, može se reći i da ima terapeutsko dejstvo. Čak i da je to jedini razlog da vozim kajak, meni bi bio sasvim dovoljan. Prijatan osećaj ljuljuškanja na talasima, tišina, posmatranje ptica i uživanje u prirodi su, za mene, bili apsolutno dominantni razlozi da sa dva termina nedeljno pređem na četiri i učvrstim se u uverenju da vožnja kajaka nije sport koji ima sezonu, već da može da se praktikuje tokom cele godine i da je sigurno zanimljivo pratiti promene u prirodi i sa reke, voziti čamac u uslovima povećanog vodostaja, po vetrovitom i hladnijem vremenu…

S obzirom da je polazna tačka za veslanje na Ušću, mogućnosti za obilaske u toku jednog treninga su odlične: mir u Velikom Galijašu (kanal koji se pruža kroz Veliko Ratno ostrvo; nije samo važno riblje mrestilište, već se na nebu iznad njega može videti i orao belorepan), vožnja oko Velikog Ratnog ostrva (jedan deo je zaštićeno prirodno dobro sa više od 150 vrsta ptica) i uživanje na Lidu, „šetnja“ delom obale uz Кalemegdan koji prelepo izgleda i sa reke, opuštanje uz muziku koja dopire iz Beton hale dok se vesla Savom i posmatraju mostovi, obilazak oko Malog ratnog ostrva (zove se i Кonjsko ostrvo, jer su beogradski trgovci do 18.veka na njemu držali svoje konje. Sada su stanovnici uglavnom patke, čaplje, žute pliske…) ili kombinacija i osmišljavanje maršrute prema raspoloženju i afinitetima grupe koje vesla.

Uživanje u prirodi i osećaj slobode upotpunjuje „praktična nastava iz strpljenja“. Da, čamac prosto ne voli brze pokrete; neophodno je sačekati nekoliko trenutaka da on odgovori na naš pokret i tek tada ima smisla nastaviti aktivnost. Meni je to bila veoma kratka i jednostavna, ali vrlo efektna i neophodna lekcija (nisam je platila ispadanjem iz čamca, ako vam je to palo na pamet).

Na kraju, ali ne kao manje važno, da bismo se osećali lepo i bezbedno, tu je odličan tim WildSerbia-e. Od prvih lekcija: kako se drži veslo, kako „dočekati“ veći talas, zašto je važno unositi dovoljno tečnosti za vreme treninga iako ne osećamo žeđ, do samostalne vožnje čamca jednoseda, korišćenje papučica za upravljanje i dobre koordinacije sa parom u dvocedu, mene su vodili Vlada, Ivan i Mateja. Rekla bih da su oni lekcije iz strpljenja veoma dobro savladali tako da je učenje od njih bilo zadovoljstvo. Osim znanja, veoma je važan i njihov prijateljski stav, želja da se ljudi osećaju opušteno i da zaista uživaju u vremenu provedenom na reci. Prijatno je i ohrabrujuće videti da se u „eri otuđenja“ ljudi ipak lepo druže, uživaju u jednostavnosti, pridržavaju se „bontona“ koji vlada na reci među veslačima i ribolovcima…

Sjajan završetak dana može da bude i posmatranje zalaska sunca iz kajaka i odmor na splavu Barakuda (ko je ljubitelj ukusnog mesnog obroka nikako ne sme da zaobiđe čika Mirkove ćevape, a riblji obroci se na reci podrazumevaju).

I, kada je vaš sedmi jun?

Vidimo se na reci…