Zimski kajaking?

Mnogi od nas vezuju sportove na vodi za letnji period. Ali bar kod rekreativnog kajakinga stvari mogu da funkcionišu malo drugačije. Setimo se samo skandinavskih naroda, njima je veći deo godine hladnije, a opet neumorno rekreativno  kajakaju morima, fjordovima, rekama i jezerima. Mi Srbi i nismo nešto skloni sportovima u prirodi (da se videti po gužvi na planinama i rekama tokom vikenda naspram retkih ljudi po kafićima i molovima u centru grada :)) ). Čak i mi tek po koji put uživamo u kajakingu po snegu ili po retko sunčanom zimskom danu. Od proleća do jeseni smo svaki dan u kajaku ili na kanjoningu tako da zimu obično provedemo na skijanju, zimskom alpinizmu, speleologiji, pecanju i ostalim sportovima u prirodi. No, to tako i ne mora da bude.

Detalj oko 10-og kilometra od brane

Priroda samo za Vas

Zimski kajaking ima svoju posebnu čar. Tišina i mir na sve strane, divljina u kojoj možete da uživate sami ili sa društvom. Ova zima je bila toplija nego prethodne a nedelja savršena za trening na vodi. Ipak je bilo i malo zubatog Sunca, temperatura između 1 i 6 stepeni. Jačeg vetra nije bilo, što nam je jako bitno. Na kajaking je krenulo nas troje, Nensi, Luka i ja, svako u svom jednosedu. Destinaciju nismo birali dugo. Perućac je mamio tirkiznom bojom i impozantnim kanjonom. Pre dva dana sam bio u prolazu pored jezera i video da je voda bistra. Prethodnu noć je pao i sneg tako da sam se radovao snežnim vrhovima i stranama kanjona. Cele zime sam maštao o snežnom prolazu kroz kanjon.

Prelaz preko venca Valjevskih planina

Pripreme

Na jezero smo stigli oko 12h. Trebalo nam je još pola sata da se spakujemo u kajake. Voda, voće, odeća za malo hladnije uslove, fotoaparat u kantici, gopro i šta sve nismo poneli :). Pola jedan je bilo vreme prvog zaveslaja i pred sobom smo imali još 6 sati dana. Ideja je bila da što više uđemo u kanjon, jer što ste dalje od brane, to su litice kanjona strmije i kanjon je sve lepši. Inače, sam kanjon je dug oko 50km i proteže se od Višegrada do Perućca. Donja polovina kanjona, bliža Perućcu, na levoj obali je Republika Srpska, desnoj Srbija, dok u gornjoj polovini Drina “teče” samo kroz Republiku Srpsku.

Tu negde na polovini, oko 26km je kanjon Brusnice i krajnja tačka Srbije, a ujedno i najveća divljina u ovom delu Nacionalnog parka Tara. Za jednodnevni odlazak i uživanje na vodi previše je ići do granice, jer treba se vratiti nazad do večeri.

Sunce je sijalo jako, pomislih da ću ili dobro pocrneti ili se dobro spržiti :). Na vodi dobijate bar duplo Sunce, jedno standardno i jedno od refleksije. Ako duva vetar površina vode se razbija na milione talasića pa samim time imate mnogo više refleksije Sunca na svom licu i telu. Već od Aprila, potrebni su jači zaštitni faktori i kreme za Sunce.

Tri musketara

U kanjonu Drine

Krenuli smo uzvodno jezerom ka kanjonu, u početku malo kroz zagrevanje a onda malo jačim ritmom. Pipnuli smo vodu, za naše kriterijume bila je relativno topla za ovo doba godine, oko 4-5c. Hteli smo da što pre zađemo što dublje u kanjon, kako bi došli do krajnje tačke dok ima Sunca, a posle lagano nazad. Sa leve strane prolazili smo Džaniće i difovski kamp, sa desne strane zaliv i tvrđavu Klotijevac. Naviru mi sećanja sa prethodnih akcija na jezeru.. bili smo ovde i za prvi maj, kada smo kajakali od Višegrada do Perućca u dva dana, i kasnije nekolicinu puta, uglavnom tokom proleća i leta – kanjoning i istraživanje kanjona Zvijezde, vožnje čamcem i pecanje na jezeru… Odmah posle tvrđave jezero se sužava i stene postaju okomitije.

U ovom delu kanjona čuli smo prvo buć u vodi.. Ne, to nisu bile ribe, za njih je još uvek rano, trenutno su u zimskom snu :). Sledi još jedno buć kamena u vodu i Nevenin pogled ka gore otkriva divokozu koja trči preko stena. Jasno nam je da treba da se držimo podalje od obale jer nismo baš željni kamena koji će da završi na nama ili na kajaku. Gledamo mi divokozu, gleda ona nas.. ali ne i zadugo, ubrzo je krenula da se penje na gore, na bezbednu udaljenost od ljudi.. Danas smo bili jedini na vodi, a verujem da je tako bilo i cele zime. Sva ova lepota ipak nije dovoljna da izmami ljude iz svojih toplih kuća.

Pogled na litice masiva Zvijezde, nacionalni park Tara

Nacionalni park Tara i masiv Zvijezde

Sunce je periodično zalazilo iza stenovitih vrhova i ostavljalo nestvarne prizore senki i sunčevih zraka na ivicama kanjona. Uživamo u svakom trenutku..u pogledu na usamljene bele borove, daleke Pančićeve omorike u zasneženim vrhovima, divokoze koje plešu na vertikalnim stenama, gavrane, patke i sure orlove koji su svoje utočište pronašli u jednom od poslednjih kutaka netaknute prirode. Gore u daljini vidimo poznati vidikovac – Bilješku stenu,  prolazimo Neveljski potok, Dolove. Usput zastajemo i upijamo lepotu.. Prelepa je refleksija u vodi, kao staklo ravna površina jezera. Tek na ponekom delu prostruji hladan vetar koji ustalasa vodu, jer kanjon nije u svakom delu jednako širok. Čim dođemo do suženja, pojave se vetrovi, a kod nas i želja da obučemo nešto toplije :).

Pauza u kanjonu

Da li je zima? 🙂

Prvi deo rute je mogao da se vesla i u majici. Kako smo više zalazili u dubinu kanjona, sledilo je oblačenje duksa i jakne. Već od desetog kilometra maltene nema Sunca u kanjonu. Tokom zime Sunce se slabo pruža ka zenitu, tako da ostaje relativno nisko a samim time ne nadviruje se u kanjon. Neverovatno je koliko je voda hladnija u ovom delu kanjona, nego bliže brani. Došli smo do nekog 16-og kilometra, načeli Veliki kraj i došli blizu Crnog potoka. Tu je već bilo traga sunčevim zracima, tako da smo rešili da se malo osunčamo, zagrejemo i nešto pojedemo. Ali ni sunčevi zraci nisu dugo trajali, vrlo brzo Sunce je zašlo iza stena i senke su se nadvile nad kanjonom. Ovo je bio prvi znak da treba da krenemo nazad.

Dok sedite u kajaku i veslate uopšte nije zima, ni na zadnjici dok sedite jer sedišta su obložena neoprenom, ni u gornjem delu ili na nogama. Usput smo još nekoliko puta videli divokoze. Jednom prilikom njih 4 su se graciozno penjale uz stene. Nisam mogao da verujem kuda se penju.. Pa nama bi to bilo pravo penjanje, ocena bar 4+. U jednom delu kanjona, negde u daljini videli smo i ogromnu kamenu lavinu. Verujem da nije slučajna i da su je izazvale divokoze dok su se kretale preko sipara. Luka je u jednom delu dok se odmarao video i nekoliko veverica koje su se zajedno sunčale blizu same obale. Ovih dana izgleda svima treba malo više Sunca.

Tahe Marine, single sea kajaci

SIT IN KAJACI

Svo troje smo veslali u Tahe Marine single kajacima. U pitanju su sea kajak touring modeli dugi 520-530cm. Odlično su se pokazali, super su brzi i jako stabilni. Kad me pitaju koliko brzo mogu da idu, volim da kažem: “Kao čamac sa motorom od osam konja, s tim što sam ovde samo ja jedan konj :))”. Luka je danas prvi put bio u sit in kajaku i snašao se bez problema.  U komorama ima dovoljno mesta za dodatnu odeću i obuću, hranu, fotoaparat, šta god poželite :). U komore možete staviti i šator, podmetač i ostalu opremu i uputiti se u višednevnu akciju. Za upravljanje kajakom i touring na jezeru je bio dovoljan skeg, ruder danas nije bio preko potreban.

Nevenin pogled na divokoze

Povratak

U povratku nazad smo brojali kilometre, nikad stići. Brda, stene i krivine su se ređala jedna za drugom i napokon nailazimo ponovo na Klotijevac. Tu smo negde na pola puta :). Već polako nas hvata mrak, ali nije nam teško. Uživamo i u večernjim prizorima, pravimo nove fotkice i polako veslamo nazad. Po mrklom mraku, oko pola 7 smo na obali. Čekam neko da prokomentariše “šta rade ovi ludaci noću i na vodi zimi?”, ali avaj, nikoga nema na obali :). Izlazimo iz kajaka i jeeeedva stajemo na noge. Ipak 6 sati sedenja je malo previše. Bicepsi, ramena i trbusnjaci su razvaljeni. Na pitanje Neveni i Luki kako je bilo sledi dobro poznati odgovor: “Straaaaaava, nikad više :)) Xaxaxxaxa”

Suma sumarum

Sjajan dan je bio iz nas. Prešli smo ukupno oko 28km tako da večeras neće biti potreban filmić pred spavanje, možemo direkt u san. Ali pre toga sledi pakovanje opreme i kajaka na džipa. Čekaju nas krivine na Debelom brdu. Vozimo polako i pričamo dogodovštine sa zanimljivih akcija – penjanja Mon Blana, skijanja na Brezi i Kopu, ski touring i split bord akcija. Najteže nam palo što su za vikend zatvorili ugostiteljske objekte pa ne možemo pošteno da se omrsimo sa bar masnom čorbom. Još kući nismo stigli, a već smo načeli priču oko sledećeg odlaska. Verovatno u Aprilu, čim malo ozeleni priroda, stižemo nazad.

Toliko o umoru :).

Ivan Nastić, avanturistički vodič @WildSerbia

Veče na izlasku iz kanjona